xadnadjev

Момо Капор: ИСТОK – ЗАПАД



Момо Капор: ИСТОK – ЗАПАД

На Истоку службеници раде од седам до три. На Западу од девет до пет.

Службенички Исток буди се у пола шест. Чиновнички Запад у седам.

Мамурни Исток бауља кроз магловито зимско јутро, псујући посао, државу, живот, судбину…
Исток је полуобријан. То је због тога што се обријао синоћ да би ујутру могао дуже да спава.
Глатко избријани Запад вози се ћутке метроом. Исток прича политичке вицеве у претрпаном аутобусу. Запад чита новине. Потпуна тишина. Нико ни са ким не разговара.

Исток се заљубљује у непознату службеницу са зеленим очима између три аутобуске станице.
Наравно, он стиже у пола осам на посао и каже љутито шефу: „Шта је? Па нисмо ваљда на Западу?“ Запад почиње да ради у девет.

У то време Исток већ полако почиње да долази себи. Попио је три кафе и прочитао у новинама шта се догађа на Западу. До пола десет, Исток разговара о томе шта је синоћ било на телевизији..
Запад већ увелико ради. Он не може да преприча шта се све догађало на шездесет седам канала, јер нико није гледао исти програм.

У пола једанаест, Исток који је имао два сата предности над Западом, одлази на заслужени доручак. Kао да је целог јутра копао, он доручкује главу у шкембету, гулаше, пљескавице, буреке, трипице, чорбасте пасуље, јагњетину са купусом, подварке и остала лакша јела. После жваће чачкалицу и попије три пива одликована на светској изложби. Запад има паузу између дванаест и тринаест часова. Он стојећи поједе сендвич са хладном пилетином (бело месо) и попије „7-УП“. Затим се врати на посао. У ходнику куће у којој ради, попио је прву инстант кафу из картонске шоље.
Исток већ има предност од три пива и два вињака. Успут, чуо је за неку распродају, па је скокнуо да види о чему се ради и вратио се после два сата у канцеларију. Запад се договорио да састанак Синдиката буде одржан у суботу када се не ради. Одлучиваће се о могућем штрајку.

Исток је преко Синдиката добио залеђену свињску полутку, коју ће стрпати у замрзивач. Окрвављено одело је однео на хемијско чишћење. У три по подне Исток се враћа кући. Пре тога свраћа на пихтије и још једно пиво. Запад и даље ради.

Исток руча. Породица иде на прстима, јер се тата преморио на послу. Запад и даље ради…
Исток је прилегао на диван и ускоро хрче, пошто је претходно новинама прекрио лице због мува. Буде га у 19.30 да гледа ТВ дневник. Исток има хиљаду примедаба на економску ситуацију. Запад и даље…

Пошто је одгледао вести, Исток се баца на лакшу вечеру: кувана свињска коленица са реном и црњак од таста са села. Шест сати. Запад се враћа кући. Нема снаге да чита новине у подземној железници. Запад је исцедио све из Запада.
Исток је свежији увече него ујутру! Он већ игра карте са кумовима и отвара трећу боцу црњака. На смрт уморни Запад збацује мокасине са ногу и пије виски да дође себи. Руши се у фотељу и гледа трепераве телевизијске слике, не схватајући уопште садржај. Пита се, има ли живот било каквог смисла? Kуда све то води? Затим безвољно вечера: атлантска риба без укуса и барено поврће. Чаша белог вина.

У том тренутку, Исток је већ у предности за пет боца црњака. Запад одлази рано на спавање. Сутра је радни дан. Запад ће живети само преко викенда. Од петка у пет по подне до недеље увече.
Истоку је сваки дан празник. Не бих живео на Западу, каже он жени, да ми дају милион дневно!
Запад узима таблету за спавање.

Исток лакомислено позајмљује новац од Запада. Запад одобрава кредите, да би живео од камата са Истока. И Исток и Запад спавају као бебе и сањају у бојицама…

Извор: Васељенска
https://vaseljenska.net/

xadnadjev

Сергеј Јесењин о Србима

Сергеј Јесењин о Србима



Сергеј Јесењин, један од најзначајнијих руских песника између два светска рата, био је песник природе, снажних осећања и страсти. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Прочитајте како је говорио и певао о Србији

Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“.

Овако је Јесењин говорио о Србији:

У свом сонету „Греция“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду, 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.

Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат: једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке речи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“:

Греция

Могучий Ахиллес громил твердыни Трои.
Блистательный Патрокл сраженный умирал.
А Гектор меч о траву вытирал
И сыпал на врага цветущие левкои.

Над прахом горестно слетались с плачем сои,
И лунный серп сеть туник прорывал.
Усталый Ахиллес на землю припадал,
Он нес убитого в родимые покои.

Ах, Греция! мечта души моей!
Ты сказка нежная, но я к тебе нежней,
Нежней, чем к Гектору, герою, Андромаха.

Возьми свой меч. Будь Сербии сестрою.
Напомни миру сгибнувшую Трою,
И для вандалов пусть чернеют меч и плаха.

1915


Наводно су и ово речи руског песника о српском народу, али за сада немамо потврду аутентичности:

„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“

Извор: Расен
https://www.rasen.rs

xadnadjev

АМЕРИЧКЕ АВАНТУРЕ МОМЕ КАПОРА: Четнички пикник, уплакани Нобеловац и пољубац Ерике Јонг

АМЕРИЧКЕ АВАНТУРЕ МОМЕ КАПОРА: Четнички пикник, уплакани Нобеловац и пољубац Ерике Јонг



Пише: Александар Ђуричић

Сарајлија с титулом „најбеоградскијег писца“, зачетник џинс литературе, новинар, радио-водитељ, путописац, сценариста, страсни заљубљеник у Аду, вино и жене, творац девизе да за добар штос вреди погинути, бестселер писац Момо Капор био је и светски путник.

Обилазио је многе дестинације, трагајући за инспирацијом и ликовима, али Америка заузима посебно место на његовој емотивној, па и професионалној мапи. Своју другу супругу Љиљану, с којом је остао до краја живота, је заволео у Њујорку.

Први пут су се срели у Кнез Михаиловој, то је била Момина штрафта, а Љиљана је туда ишла на факултет, студирала је историју уметности.

-Ипак, наша љубав се десила у Њујорку. Као у Трифоовом филму ’Нежна кожа’, само је код нас био срећан крај јер смо остали заједно – присећа се Љиљана Капор.

– После тог првог сусрета, мало удварања, и периода кад се нисмо виђали, нашли смо се на вечери у Београду, код његовог пријатеља Марија Фанелија, поводом завршетка неке телевизијске серије. Тада сам била у вези са згодним Фанелијевим помоћником режије из Новог Сада, Дулетом Мушицким. Онда ме је Мома, погледом у стилу ’откуд ви овде’, рекавши да сутра путује у Њујорк, замолио да му када будем долазила за три дана, донесем све београдске новине.


СМУВАО СТЈУАРДЕСУ НА НОВИНЕ: Момо са супругом Љиљаном Капор

Капор је за себе говорио да је толико лак писац да када улази у лифт не пали се лампица и не може да крене јер нема довољну тежину, али зато кад уђе Оскар Давичо са својим романима лифт пропада. Зато је његове књиге носио са собом када дува кошава да не би одлетео. Када су га питали колико у његовим књигама има аутобиографских елемената цитирао је Флобера: „Мадам Бовари, то сам ја“.

Тада је по неколико месеци сликао код Лалета Ђурића у његовом њујоршком атељеу, а ја сам, као стјуардеса на интерконтиненталним летовима, летела свуда и трудила се да што чешће будем у Њујорку. После три дана донела сам му новине, али мислим да је то била само његова фора да се опет видимо. Када су га касније питали како смо се упознали, он је то објаснио на свој начин: ’Тако сам те 1982. видео једну лепу стјуардесу у авиону, а пошто сам се бојао летења, замолио сам је да ме држи за руку.’

И стварно сам га држала за руку, до последњег дана. Кад год смо гледали ’Нежну кожу’, говорила сам: ’Ипак сам боље прошла од Никол, стјуардесе која на лету за Лисабон среће књижевника и своју велику љубав Пјера – нисам на крају морала да те убијем.’
Мадам Бовари, то сам ја!

Капор је за себе говорио да је толико лак писац да када улази у лифт не пали се лампица и не може да крене јер нема довољну тежину, али зато кад уђе Оскар Давичо са својим романима лифт пропада. Зато је његове књиге носио са собом када дува кошава да не би одлетео. Када су га питали колико у његовим књигама има аутобиографских елемената цитирао је Флобера: „Мадам Бовари, то сам ја“.


ЛЕГЕНДЕ БЕОГРАДСКОГ АСФАЛТА: Момо Капор и Душан Прелевић

„Немојте се извињавати што не знате енглески. То је нормално. Овде је за време рата живео Бертолд Брехт. Волео сам га. Био је у Америци пет година, а ни речи енглеског није научио. Једном сам га питао зашто. Одговорио ми је: ’Веруј ми, имам тешкоће када пишем и на немачком’.“

Говорио је да је новинарство најбоља професија на свету ако се на време побегне из ње. А пре него што је побегао интервјуисао је много значајног света. Иако није добро говорио енглески, то га није спречавало да по Америци јури разне светске фаце. Када је интервјуисао Сола Белоуа повео је са собом пријатељицу Светлану Стон као преводиоца јер није био сигуран у своје знање језика. Писац му је рекао:

„Немојте се извињавати што не знате енглески. То је нормално. Овде је за време рата живео Бертолд Брехт. Волео сам га. Био је у Америци пет година, а ни речи енглеског није научио. Једном сам га питао зашто. Одговорио ми је: ’Веруј ми, имам тешкоће када пишем и на немачком’.“

Капор је касније писцима који су се хвалили да знају пет, шест језика саветовао да се запосле на рецепцији „Хајата“, јер обично тамо траже такве.

Тај интервју са Белоуом био је непосредно након што је добио Нобелову награду, и нобеловац је пристао само зато што ће бити штампан у Политици. (Ето, шта је некада давно, давно, била Политика. оп.аут) Светлана и Мома су на путу до Пете авеније, до фоајеа хотела „Шератон“ купили фотоапарат „идиот“.

Затекли су писца у разговору са сином из једног од његових многобројних бракова, који му је набијао осећај кривице. Нобеловац је био уплакан. Рекао им је љубазно да не жели да се слика и да ће им његов литерарни агент дати службене фотографије. Онда се изненада предомислио, пристао је, под једним условом, да фотографије однесу Јари Рибникар – „да види шта је преостало од мене“.

Тада је Мома схватио да су њих двоје имали љубавну аферу када је он педесетих година долазио у Београд а она важила за узбудљиву жену, праву „џепну венеру“. Чим се вратио из Америке, Капор је позвао Јару Рибникар у „Клуб књижевника“ да јој да фотографије. Само је одмахнула руком: „Ах, сироти Сол! Шта има да остане од љубави?“

Пољубац Ерике Јонг

Ерика Јонг је Капора после светског бестселера “Страх од летења” сачекала у својој брвнари, великој као дворац, на некој америчкој планини. Ту је опет са Светланом Стон, у улози преводиоца, провео целу ноћ. Ерика им је правила питу од јабука, када јој се пожалио да у Југославији има неку политичку фрку и да хоће да га обесе, поклонила му је своју књигу поезије, нацртала вешала и написала: „Ниси добар писац ако не желе да те обесе“. Онда је нацртао њен портрет у једном потезу, и она га је пољубила. То је и био наслов интервјуа: „Пољубила ме Ерика Јонг.“

Момо Капор је са поносом истицао да је први од послератних Југословена пронашао изгубљену принцезу Јелисавету Карађорђевић и то на неком њујоршком партију 1977. године.

„Угледавши је, осетио сам се као у некој бајци о сиромашном свињару и принцези из Андерсенових књига. Била је толико лепа, да сам заборавио да сам обреновићевац по убеђењу, па сам постао ватрени карађорђевићевац.“

Она му је била инспирација за роман “Зое”.



У потрази за инспирацијом завршио на четничком пикнику у Торонту и због тога му је суђено у Загребу, суђење је трајало годину дана, а он је предлагао да се одржи на стадиону Максимир јер је било толико заинтересованог света

„Тако сам навукао на врат гомилу тајних полицајаца и дипломатских шпијуна, који су већ знали да се неизмерно дивим принцези. Писац као писац; ми увек посматрамо сами себе и мислимо: може ли од овога да се направи роман? Тема је била величанствена, она која се среће само једанпут у животу. Почео сам да пишем ту књигу још у авиону на аеродрому Кенеди – никада брже нисам прелетео океан. Онда сам утврдио да сам заборавио како се зову неке улице, неки џез-оркестри, извесни људи и јела у ’Ђину’ на Лексингтон авенији, па сам се вратио у Њујорк и почео да сакупљам јеловнике, визиткарте, планове града и позоришне програме са Бродвеја. Наравно, принцеза Јелисавета је била само тема – остало је припадало неким другим њујоршким дамама из високог друштва. Идеолошка критика ме је сасекла, јер су критичари у личности диктатора Козилије препознали Броза. Зато су и били плаћени, зар не? Заиста, изгледало је као да ће диктатура трајати вечно и да се принцеза никада неће вратити кући. Али живот некада може да буде много маштовитији од бајке.“

Чудне ствари се догађају када се писац нађе у стваралачкој кризи. То обично бива између две књиге, када мисле да никада више неће написати нови роман, и онда изазивају ђавола, напросто траже да се нешто догоди, како би „родили“ књигу. Капора је та пошаст спопала средином осамдесетих. Тако је у потрази за инспирацијом завршио на четничком пикнику у Торонту и због тога му је суђено у Загребу, суђење је трајало годину дана, а он је предлагао да се одржи на стадиону Максимир јер је било толико заинтересованог света.
Четнички пикник без парадајза

Био је у Њујорку када му се јавила четничка организација с молбом да одржи предавање. Супруга Љиљана га је одвезла на аеродром „Ла Гвардија“ и ту су се напили јер је авион каснио, а њему је било посебно драго из два разлога: хтео је да буде што дуже са Љиљаном, а и пријало му је што и њихови, а не само наши, авиони касне. Пили су дупле „блоодy марy“, али без парадајза.

О том четничком пикнику и суђењу почео је да пише књигу, али није далеко одмакао јер се испоставило да то и није нека тема. После се тешио како је и његов пријатељ Скендер Куленовић, по налогу, 1946. године почео да пише велики роман о потреби да сељаци уђу у радничке задруге. То је замислио као Тихи Дон и на томе је радио четири године. Када је завршио роман, тадашњи властодршци су укинули задруге и Скендер је рукопис бацио у ђубре. Исто је урадио и Капор са “четничким пикником.”

Његов авантуризам није имао границе и веровао је да је његова најкраћа биографија, заправо реченица покојне стрине:

„Да наш Момчило случајно полуди, не би му се ништа познало.“

Извор: Serbian Times
https://serbiantimes.info

xadnadjev

Игра с чиповима (ВИДЕО)

Уобичајени став о технологији, њеној корисности или штетности по људе, садржи се у оној старој народној изреци да су ''ватра и вода добре слуге, али су зли господари''. У зависности од тога у чијим се рукама нађу и технолошка решења добијају свој прочовечански или античовачански карактер. Ако изузмемо таква решења као што су средства за масовно уништење, сва остала стављају човека пред избор: употребити или злоупотребити. Међутим, кључно питање јесте оно о спасењу душе у технолошком миљеу времена у којем живимо: може ли технологија угрозити наше спасење? Одговор на ово питање налази се у документарном филму ''Игра с чиповима'



Извор: Пријатељ Божији
https://www.youtube.com/channel/UCHQzpfaEqfx1vUM_lZJTU2Q

xadnadjev

Проф. др Смиља Аврамов: Српски народ између два зла

Проф. др Смиља Аврамов: Српски народ између два зла



Извор: Пријатељ Божији
https://www.youtube.com/channel/UCHQzpfaEqfx1vUM_lZJTU2Q